Kaštel kroz vreme
Prošlost imanja Ečka je vrlo bogata i zanimljiva. Krase je i lepi i ružni istorijski i porodični događaji. Mnoge spletke, intrige, ubistva, pošasti, dvoboji, ljubavne priče, posete značajnih istorijskih ličnosti, balovi i proslave obogaćuju istoriju imanja. Svi ti događaji praćeni su velikim publicitetom diljem carevine i čitave Evrope.
Kaštelom Ečka, od osnivanja 1781. godine, do njegove nacionalizacije 1945. vladale su četiri grofovske porodice Lazar, Thurn Taxis, dHarnoncourt i Pallavicini.
RAĐANJE I USPON DINASTIJE LAZAR OD EČKE
Na licitaciji u Beču 1. avgusta 1781.godine ečanski posed od 30.000 joha ili 17.300 hektara u srcu banatske ravnice, u priobalju Begeja, kupio je trgovac stokom Lazar Lukač . Od tog dana počinje novo poglavlje u istoriji Ečke kojom je porodica Lazar vladala punih 160 godina.
Lazar Lukač, jermenin po poreklu, sin imućnog trgovca, koji je nakon očeve smrti nasledio obimne trgovačke poslove, bavio se uzgojem stoke i u to vreme snabdevao je carsku vojsku mesom.
Nastanio se 1782.godine sa suprugom Sibiliom Edelspaher i četvoricom sinova Janošem, Agoštonom, Mihaljem i Jozefom. Starosedelačkim porodicama Srba i Rumuna, pridodali su doseljenike Slovake, pa Bugare i Nemce.
Ečka je brzo postala uzorno imanje, značajan proizvođač žitarica i rogate stoke. Roba je šajkama, preko Begeja i Tise, završavala u Pešti i Beču. Prosvećena spahijska porodica Lazar, počela je enormno da se bogati, ali i bila poštovana i omiljena kod ečanskih kmetova.
Rodonačelnik porodice Lazar iznenada umire 1793.godine, a nakon tri meseca i njegova supruga Sibila. Nasleđuje ga najstariji sin Janoš , koji upravlja imanjem punih šesnaest godina. Janoš unapređuje ergelu konja koju je osnovao sa ocem, prvu u Banatu, sa 150 rasnih konja, otvara pivaru, piše pesme, zbog kojih ga, želeći da ga lično upozna i zadrži na dvoru, poziva i carica Marija Terezija ali on odbija njenu ponudu i vraća se u Ečku.
Svojom ženidbom sa Sibilom – Lukač otpočinje tradiciju srodstva sa tom porodicom, pošto će se njegovi i sinovi i unuci kasnije ženiti mladim gospođicama iz te familije. Agošton se oženio Elizabetom Edelspaher, Jožef- Julijanom Edelspaher, a Lukačev unuk Sigesmund oženio se Viktorinom Edelspaher.
Janoš Lazar je tragično nastradao 1809.godine braneći čast nepoznate devojke.
Tokom čitavog XIX veka, na posedima banata vlasnici su pravili balove da bi pokazali svoju ekonomsku moć i svoj potencijal da pripadnu visokom društvu carevine. Juna meseca 1809.godine, održavao se bal na imanju Kišovih u Elemiru na kome je prisustvovao i Janoš Lazar. Jedan od upriličenih događaja su bile i konjske trke. Glavna nagrada za pobednika je bila da na večernjem balu može da izabere bilo koju damu, sa kojom će plesom isti otvoriti. Pobednik galopske trke, poručnik bečkerečkog garnizona, na otvaranju bala, krene da isprosi damu za prvi ples. Prišao je devojci, njenoj rodbini i vereniku, naklonio se da je zamoli za ples, ali se naglo okrenuo i pružio ruku ka drugoj dami. U to doba, taj gest se smatrao uvredom. Pošto se niko iz pratnje mlade dame nije snašao, poručniku priđe vlasnik ečanskog imanja, Janoš Lazar, skide rukavicu i udari šamar oficiru. To je značilo izazov za dvoboj, koji je odmah prihvaćen. U samo praskozorje sledećeg dana, u ataru Elemira održan je dvoboj sabljama. Gospođica koja je doživela uvredu prethodne večeri, želela je da spreči dvoboj. Krenula je karucama da traži dueliste po ataru. Kada ih je nakon dugog traganja ugledala, viknula je i taj njen krik je rešio duel. Na vrisak devojke Janoš se okrenuo, u tom trenutku ga je poručnik proboo sabljom i usmrtio.
Posle tragične smrti brata, posed preuzima Agošton Lazar, drugi sin Lukačev.
Smatrajući da tadašnji vlastelinski dvorac ne odgovara potrebama i ugledu ečanskog imanja, Agošton je 1816.godine doneo odluku o podizanju novog reprezentativnog izdanja Kaštela. U nameri da dođe do najboljih rešenja odlazio je nekoliko puta u Beč i tako obezbeđivao neophodne stručnjake za gradnju koja je trajala skoro četiri godine.
Kaštel Ečka je izgrađen u engleskom stilu.
Dvоrаc је оsnоvе izdužеnоg slоvа L sа glаvnim rеzidеnciјаlnim dеlоm оkrеnutim kа ulici i lоngitudinаlnim dvоrišnim trаktоm. Skrоmаn klаsicistički ukrаs svоdi sе nа prоfilаciје vеnаcа i kаpitеlа plitkih pilаstаrа kојi аrtikulišu vеrtikаlnu pоdеlu fаsаdе. Nа bоčnоm krilu, kојi sе prоtеžе u dubini pаrcеlе, nаlаzi sе ајnfоrt prоlаz iznаd kоgа sе uzdižе sprаtnа kulа sа pirаmidаlnim krоvоm. I frоnt i krilо imајu rеlаtivnо visоkе krоvоvе sа trоugаоnim krоvnim prоzоrimа.
Gradnja je završena 1820.godine, a tim povodom 29. avgusta priređeno je svečano otvaranje upriličeno velikim balom za preko 300 uglednih zvanica iz Južne Ugarske i Torontalske županije.
Organizaciju samog bala, dovođenje glavnog kuvara iz Beča, koji je kako se priča priredio buffet sto duž celih zidina imanja, kao i uređenje sela preuzela je Agoštonova supruga, Elizabeta Lazar.
….. U davna vremena važilo je geslo da ko nije prisustvovao na jednom od balova u ečanskom Kaštelu, taj nije bio plave krvi ….
Svečanost je započela bakljadom uz učešće skoro svih odraslih stanovnika Ečke i uglednih gostiju, među kojima je bio i najbogatiji vlastelin u Ugarskoj, čuveni grof Esterhazy.
Sutradan, rano ujutro, posle osvećenja prostorija, gosti su obišli „Kaštel“ diveći se njegovoj jedinstvenoj lepoti i umeću arhitekte. Posle svečanog ručka priređen je lov za gospodu, a za njihove supruge i ostale gošće organizovana je vožnja gondoloma po Begeju. U okviru tradicionalnog ečanskog bala čarolija je lepršala grofovskim imanjem. Počev od divnih damskih toaleta i raskošnih uniformi, sve do raznobojne bengalske vatre koja je treperila celu noć duž mnogobrojnih staza u vrtu.
Trećeg dana svečanosti iznenađenje je priredio grof Esterhazy. U velikom salonu organizovao je koncert i najavio nastup „čuda od deteta“, tada devetogodišnjeg Franz Liszta, koji je stigao u Ečku kao član mnogobrojne pratnje poznatog grofa.
Danas u prostorijama Kaštela Ečka se nalazi replika klavira sa originalnim delovima na kome je svirao Franz Liszt davne 1820. godine
Tih godina ekonomska moć Ečke dostigla je vrhunac. Imanje Ečka važilo je za jedno od najprosperitetnijih poljoprivrednih imanja Južne Ugarske. Pored žitarica, voća i povrća, na tržišta širom Evrope plasirane su velike količine najkvalitetnijih rasada retkog drveća, a preko zime čak i povrće iz toplih leja. Čuveni dvorac postao je stecište ne samo visokih gostiju veleposednika iz cele Ugarske, već i poslovnih ljudi iz mnogih drugih zemalja.
Agošton Lazar je izgradio velelepni Kaštel, preuredio imanje i dobro se snašao u upravljanju, ali se sve češće razilazio sa mlađim bratom Mihaljom. Nezadovoljan testamentom Mihalj nije uspeo da se nagodi sa Agoštonom. Surevnjivost među braćom dovela je do zategnutih odnosa, a kulminacija se pretvorila u tragediju.
Decembra 1815. Mihalj je došao sa susednog imanja Lazarfelda i sa goničima oteo stado goveda koje je pripadalo Agoštonu. Ovaj čin je izuzetno razljutio Agoštona koji je organizovao poteru, a jedan od naoružanih ljudi iz Ečke smrtno je ranio Mihalja.
Agošton je uspeo ovaj gnusni čin da zataška, a u znak sećanja na nemio događaj, kao opomenu budućim generacijama, u parku Ečke podigao je spomenik koji poziva Lazare da žive u slozi.
Posle smrti Agoštona Lazara, posedom je upravljao njegov najstariji sin Sigesmund, general po činu. Za svoju izabranicu, odabrao je Viktorinu Edelspacher. Zanimljivo je da je četrdeset godina mlađa Viktorina, prihvatila brak. Venčali su se 1862.godine, a u znak zahvalnosti i ljubavi, Sigesmund svojoj izabranici počinje da gradi, kao dar, rimokatoličku crkvu u selu.
Za ukrašavanje crkve, vlastelin je doveo dvojicu slikara: Adolfa van der Vennea, sledbenika velikog Rubensa i Josipa Gojgnera, soboslikara iz Vršca. O svom trošku i radom parohijana, Sigesmund je sagradio crkvu za dve godine.
Crkva Svetog Jovana Krstitelja – „Crkva ljubavi”, osveštana je 18. septembra 1864. godine, a ktitor je od kanadskog biskupa Aleka von Bonaka dobio orden Svetog Đorđa – dar pape Pia IX.
CARSKA BARA, SPECIJALNI REZERVAT PRIRODE, IME JE DOBILA PO AUSTROUGARSKOM CARU FRANZU JOSHEPHU I, KOJI JE POSETIO KAŠTEL EČKU NA POZIV SIGESMUNDA LAZARA 1852. GODINE
Za tu priliku, Sigesmund je po cara poslao svoju svečano opremljenu kočiju –šestopreg, u koje je upregao svoje najbolje konje. Posle svečanog dočeka, obilaska Kaštela i ručka, car je otišao u pratnji domaćina na ečanska jezera u lov na divlje patke. Događaj je u narodu zapamćen zbog dva detalja. Prvi je to da je carev lov na barama i jezerima uslovio da danas taj prostor nosi naziv – “Carska Bara”. Drugi interesantan detalj je da je povodom carevog dolaska Sigesmund razveo jednosmernu struju, tj. osvetljenje u prostorije Kaštela, pa čak i u konjušnice i prostorije za poslugu, davne 1852.godine.
Sigesmund je iz braka sa 40 godina mlađom groficom Viktorinom Edelspaher dobio ćerku Maria Annu.
Posle Sigesmundove smrti 1870. godine, njegova mlada tridesetogodišnja udovica Viktorina morala se snaći u novonastaloj situaciji, osetila je veliku odgovornost za dalje vođenje poseda i brigu oko dece. Znala je da se ponovo mora udati i izabrala je bogatog i slavnog princa Maksimilijana Thurn Taxis, čiji su preci krajem XV veka u Nemačkoj osnovali poštansku službu. Princ je bio devet godina stariji i veoma brzo je zadobio njenu ljubav. Komunikativan i blag, kakav je bio, uneo je pozitivan duh na čitavom posedu i svoj elan je preneo i na članove porodice ali i na poslugu. Podstakao ih je na društveni i dobrovoljni rad i organizaciju kulturnih i ekonomskih događaja na posedu. Osnovao je Udruženje odgajivača rasnih konja u Torontalskoj županiji i postao njegov glavni organizator. Na desnoj obali Begeja, oformio je novu veliku šumu kojoj je dao ime „Viktorina“. Pravi domaćin, gostoljubiv, svake godine je upriličio tradicionalni Žetveni i Božićni bal u Kaštelu, uspešno je upravljao imanjem, dobio troje dece sa Viktorinom, ali posed je ipak nasledila Maria Anna, praunuka Lukač Lazara.
Maria Anna, bogata naslednica, na jednom balu u Beču upoznala je grofa Felix De la Fontaine dHarnoncourt, ađutanta prestolonaslednika Ferdinanda, gde se rodila simpatija koja je osporavana od strane njene majke grofice Viktorine. Maria Anni su bili zabranjeni kontakti sa Felixom, ali on nije odustajao, dolazio je inkognito u Ečku kako bi je video, razgovarali su preko zidina Kaštela i tajno se dopisivali, dok je Maria Anna bila u kućnom pritvoru. Nakon burnog perioda i atmosfere u dvorcu, u kojoj je pored rodbine učestvovala i posluga, Maria Anna i Felix su sklopili brak u Budimpešti 1887. godine. Na venčanje Maria Anna je otišla bez blagoslova majke, u pozajmljenim kočijama i sa pozajmljenim nakitom. Tek naredne godine grofica Viktorina je pristala da za 500.000 forinti ustupi mladencima upravljanje imanjem.
Uslovljena testamentom pokojnog supruga i dobijenim novcem, Viktorina te iste godine napušta Ečku i nikada se više nije vratila.
Dolaskom Felixa Harnoncourta u Ečku, počinje novo poglavlje u burnoj istoriji ovog vlastelinskog mesta. Pored uvođenja novih mera u poslovanju, novog ophođenja sa poslugom i kmetovima na posedu, nema više prisnosti i opuštenosti već je zavladao ledeni muk i sve se radilo iz strahopoštovanja prema novom domaćinu, mnogo se sve promenilu u organizaciji i načinu života na imanju. U ovom periodu zgrada dvorca pretrpeće mnoge izmene u svojoj arhitekturi, a proširenjima i dogradnjom pojedinih delova dobiće na reprezentativnijem izgledu.
Grof Felix potiče iz Luksemburške porodice visoke klase. Bio je član reda Malteških vitezova i nosilac mnogih društvenih i političkih odlikovanja onog vremena.
Plemić loše naravi, zaljubljenik u lov, ženskaroš, kockar, kavgadžija, živeo je lakomislenim životom na visokoj nozi – shodno aroganciji njegovog porekla.
U narodu je ostao posebno upamćen jer je odobrio slobodan pristup parku Kaštela, koji je do tada bio zabranjen. Vest da je grof Felix odobrio svima posetu ovom predivnom kutku imanja 1981. godine obradovala je sve meštane i ljubitelje prirode.
Izgradio je spomenik Sv. Hubertusu – zaštitniku lova koji se i dan danas
nalazi u parku Kaštela, zatim most u Ečki i presedavao projektom za izgradnju pruge V.Bečkerek – Pančevo. Grof
Spomenik predstavlja Svetog Hubertusa u viteškoj odeždi, ogrnut plaštom, sa lovačkim rogom i kopljem, a kraj njegovih nogu leži jelen sa krstom između rogova. Hubertus na sebi ima kožni oklop, pantalone od tkanine, kožne čizme i kaiš oko pojasa izrađen od pravougaonih metalnih ploča na kojima su reljefi figura stvarnih i mitoloških životinja (sova, kozorog, zmaj, zmija, bivol…). Rog i pletena torbica za hranu vezani su kanapom oko trupa. Lik sveca je idealizovan i asocira na lik Isusa Hrista. Spomenik nije unikatan, postoje još dva identična spomenika u Sloveniji, u zamku Ponovic kod Litije i u Bistri kod Lljubljane. Na postolju urezano je ime Ramelmaur i godina 1846, o autoru se gotovo ništa ne zna.
Legenda o Svetom Hubertusu
Hubert je živeo u VIII veku u oblasti Ardena, u jugoistočnoj Belgiji. Bio je plemić i živeo je na dvoru u raskoši i bogatsvu. Međutim, nakon tragedije koja ga je zadesila kada mu je žena umrla na porođaju odlazi u šumu u nameri da ostatak života provede u samoći. Po legendi, jedne božićne noći, dok je lovio, ukazala mu se vizija jelena sa zlatnim svetlećim krstom između
rogova. Tada mu se Bog obratio zahtevajući od njega da promeni svoj život i posveti se veri Hristovoj, što je i učinio, odrekao se svetovnog života i svoje bogatstvo razdelio sirotinji. Novi hrišćanski život posvetio je pomaganju siromašnih i bolesnih.
Grof Felix potiče iz Luksemburške porodice visoke klase. Bio je član reda Malteških vitezova i nosilac mnogih društvenih i političkih odlikovanja onog vremena.
Plemić loše naravi, zaljubljenik u lov, ženskaroš, kockar, kavgadžija, živeo je lakomislenim životom na visokoj nozi – shodno aroganciji njegovog porekla.
U narodu je ostao posebno upamćen jer je odobrio slobodan pristup parku Kaštela, koji je do tada bio zabranjen. Vest da je grof Felix odobrio svima posetu ovom predivnom kutku imanja 1981. godine obradovala je sve meštane i ljubitelje prirode.
Izgradio je spomenik Sv. Hubertusu – zaštitniku lova koji se i dan danas
nalazi u parku Kaštela, zatim most u Ečki i presedavao projektom za izgradnju pruge V.Bečkerek – Pančevo. Grof
Spomenik predstavlja Svetog Hubertusa u viteškoj odeždi, ogrnut plaštom, sa lovačkim rogom i kopljem, a kraj njegovih nogu leži jelen sa krstom između rogova. Hubertus na sebi ima kožni oklop, pantalone od tkanine, kožne čizme i kaiš oko pojasa izrađen od pravougaonih metalnih ploča na kojima su reljefi figura stvarnih i mitoloških životinja (sova, kozorog, zmaj, zmija, bivol…). Rog i pletena torbica za hranu vezani su kanapom oko trupa. Lik sveca je idealizovan i asocira na lik Isusa Hrista. Spomenik nije unikatan, postoje još dva identična spomenika u Sloveniji, u zamku Ponovic kod Litije i u Bistri kod Lljubljane. Na postolju urezano je ime Ramelmaur i godina 1846, o autoru se gotovo ništa ne zna.
Legenda o Svetom Hubertusu
Hubert je živeo u VIII veku u oblasti Ardena, u jugoistočnoj Belgiji. Bio je plemić i živeo je na dvoru u raskoši i bogatsvu. Međutim, nakon tragedije koja ga je zadesila kada mu je žena umrla na porođaju odlazi u šumu u nameri da ostatak života provede u samoći. Po legendi, jedne božićne noći, dok je lovio, ukazala mu se vizija jelena sa zlatnim svetlećim krstom između
rogova. Tada mu se Bog obratio zahtevajući od njega da promeni svoj život i posveti se veri Hristovoj, što je i učinio, odrekao se svetovnog života i svoje bogatstvo razdelio sirotinji. Novi hrišćanski život posvetio je pomaganju siromašnih i bolesnih.
Ispalo je da brak između Maria Anne i Felixa nije baš bio idealan. Iako mu je rodila troje dece, Maria Anna je stalno bila predmet za podsmeh oholom grofu. Mučenički život ove mlade i lepe žene ugasio se u 26. godini života. Njenim odlaskom 1893. godine nestao je poslednji potomak Lazarevih. Pre smrti, Maria Anna je potpisala testament u kome polovinu imovine prepisuje suprugu Felixu, a drugu polovinu svojoj deci i tako postupila protiv onog dela testamenta pokojnog generala Lazara u kojem se izričito zabaranjuje raspolaganje putem testamenta ukoliko postoje zakoniti naslednici- deca. Pričalo se da je testament potpisala pod prinudom, reagovanje javnosti bilo je različito, a dr Šandor Jarmacky, advokat koji je bio određen za tutora, tada maloletne dece, pokrenuo je kod Kraljevskog suda parnicu za poništenje Maria Anninog testamenta.
Oslobođen bračnih obaveza, grof Felix je sve češće odlazio na putovanja. Iz lova širom Afrike i Indije vraćao se sa skupocenim trofejima. U velikom salonu „Kaštela“ otvorio je jednu od najčuvenijih zbirki urođeničkog oružja i životinja u ovom delu Evrope.
Pored svečanih prijema i balova, koji su organizovani od strane grofovskih porodica beleže se i druge posete značajnih ličnosti kroz istoriju, a od najznačajnihih u vreme vladavine grofa Harnoncourta to su posete kneza Alksandra Karađorđevića i prestolonaslednika Franza Ferdinanda.
Knez Aleksandar Karađorđević, unuk Karađorđev, bio je veoma čest gost u Kaštelu Ečka. Kao i mnogi drugi i on je dolazio u Kaštel da bi se provodio, išao u lov, prisustvovao svetkovinama, kulturnim događajima, vozio grofovom jahtom po Begeju. Njegova poseta 1896.godine trajno je upamćena po tome što je seoskom dobrovoljnom vatrogasnom društvu darovao prelaznu zastavu koja i danas krasi njihove prostorije
LOV NA LISICE ORGANIZOVAN JE ZA AUSTROUGARSKOG PRESTOLONASLEDNIKA FRANZA FERDINANDA
Najviše pažnje svetske javnosti privukle su lovne posete prestolonaslednika austrougarske krune Franz Ferdinanda , ečanskom Kaštelu u periodu od 1898. do 1901.godine. Zvanično su bile upriličene četiti posete koje je propratila evropska štampa, ali je bilo i inkognito poseta o čemu svedoče porodični arhivi. Pored svog blještavila i sjaja, balova, svečanih ručkova i organizovanog lova dva detalja su kao intrige bile zapamćene u javnosti.
Prva poseta se odnosila i na insinuacije dela evropske štampe, da prestolonaslednik dolazi u Ečku zbog ljubavnice. Naime intriga je nastala samo zbog jednog slova. Već se godinama pričalo da je prestolonaslednik u emotivnoj vezi sa građankom Sofijom Kotek. Posle smrti svoje supruge 1883.godine, grof Harnoncourt je za nastojinicu ečanskog Kaštela doveo bečku damu Sofiju Kotak. Baš ta razlika u jednom slovu prezimena uslovila je da je nastojnica Kaštela i prestolonaslednikova ljubavnica i da zbog nje on dolazi u posetu Kaštelu.
Druga poseta 1899.godine, razrešila je dilemu ko je izabranica budućeg cara. Sofija Kotek je sa pretolonaslednikom došla u novembarske lovove. U nedelju, 05.novembra, visoki gost je prisustvovao nedeljnoj misi u ečanskoj crkvi, a posle toga je domaćin priredio svečani ručak i bal za mnogobrojne zvanice. Slučajno ili namerno, peštanski novinari su lansirali priču da su se Franz Ferdinand i Sofija Kotek venčali toga dana baš u Ečki.
Interesantan je podatak da je prestolonaslednik poslednju noć pre atentata prespavao u Kaštelu.
Grof Felix se borio u tri dvoboja revolverima.
Svi dvoboji su završeni nerešeno pošto su duelisti promašili. Najinteresantniji je motiv duela sa grofom Antonom Singray.
Godine 1907. grof Singray se osmelio da zaprosi najstariju grofovu kćer, Maria Luizu. Gramzivi Felix, smatrao je prosca nedostojnim za zeta i odmah ga izazvao na dvoboj. Duel je prihvaćen i održan je u dvorištu budimpeštanske kasarne. O događaju je pisao i škotski list “Bystander” 20. novembra 1907. godine. Srećan kraj dvoboja je da su obojica promašili, ali kao epilog: sticajem okolnosti grof Singray se preselio u Ameriku, oženio i postao priznati magnat čelika.
Filmska priča ljubavi mlade dvadesetogodišnje kontese, Marie Luize, otpočela je 1908. godine. Skandal je izbio kada je nestala iz roditeljskog doma sa svojim profesorom klavira Karlom Karstenom.
Događaj je opet doveo posed Ečka u žižu ne samo Evropske već i Američke javnosti.
Novinari su odlazak mlade grofice u Budimpeštu protumačili kao njen brak sa grofom Singray. Takva vest je osvanula i u Americi “New-York Tribune”, ali ubrzo tačne informacije donosi “Winchester news”.
Grof Felix je ovim gestom bio izneveren i ljut, ali uz molbe velikog župana Botak Bele, pristaje na brak uz ucenjivačke uslove:
– da svoj deo nasledstva proda sestri i bratu;
– da se ta suma umanji za deo novca koje je otac uložio u njeno obrazovanje;
– da se dogovorena suma isplati u naredne četiri godine;
– procenjena vrednost nasledstva od strane Felix-ovog advokata je iznosila oko 1.900.000 forinti, a za isplatu je sporazumom postignuto oko 1.000.000
- Mari Luiz se venčala sa Karlom Karstenom 17.aprila 1909.godine;
- Na kraju grof Felix je ćerci morao pored ugovorene sume sporazumom da isplati još 5.000.000 kruna na osnovu tužbe koju je ona podnela 1910.godine, a koja je bila puna pikanterija za širu javnost. Tada je izbilo na videlo da je Felix primorao suprugu na samrti da potpiše testament, kao i njegovo preljubničko ponašanje. Optužila ga je i dokazala da je kriv za ranu smrt svoje majke, pošto ju je trudnu, po ciči zime izbacio iz kočija, u nastupu svog besa, jer nije htela da mu potpiše menicu za njegove avanturističke dugove.
- Posle završetka parnice von Karstenovi kupuju posed u Rumuniji i nastaje jedan kratak period lepog života.
Život kontese Marija Lujze bio je izuzetno turbulentan, svom suprugu Karlu, svojoj prvoj ljubavi, izrodila je osmoro dece, a nakon razvoda se ponovo udala. Dva puta su joj oduzimali imovinu, živela je u Nemačkoj i Austriji, preminula je i sahranjena u Irskoj 1966.godine.
Grof Felix Harnoncourt odlazi iz Ečke na svoj posed u Francuskoj. Ženi se balerinom Terezom fon Rotenburg. Umro je 1934. godine ne došavši više u Ečku.
Felix II, jedini muški naslednik, ečanskog grofa imao je neveselu sudbinu. U devetnaestoj godini života pao je sa konja i ostao umobolan. Do 1944. godine živeo je sa sestrom Alisom na imanju u Ečki.
Alisa, koja je bila udata za Artur Pallavicinia, oficira, sina austrijskog grofa Johana Pallavicinia, carskog ambasadora u Turskoj, jedno vreme je vladala posedom u Ečki.
Artur je bio vrlo lakomislen i raskalašan mladić koji je najviše uživao u kocki, gde je često gubio i zaduživao se, pa je njegove dugove, da bi sačuvao porodično ime, najčešće vraćao njegov otac Johan. Sve do te 1912.godine. Iako je veren sa austrijskom groficom Thurn Jetl, pred ultimatumom starijeg brata i oca koji nisu hteli da izmire njegove kockarske dugove, morao se oženiti bogatom miradžikom i kocka je pala na Alisu Harnoncourt.
Nakon venčanja u Beču, bračni par dolazi u Ečku, u dvorcu je priređen svečani ručak sa mnogobrojnim zvanicama, mladencima su stizale čestitke sa svih strana. Međutim mladoženja se na imanju zadržava samo 3 dana i vraća se u Beč. Tek nakon godinu dana vraća se na posed na insistiranje grofa Felixa. Nikada nije pokazivao interesovanje za upravljanje posedom. Mobilisan je i ratu je proveo četiri godine od 1914-1918, nakon čega je odmah otišao u Peštu. Alisa i Artur su imali su troje dece ćerku Antoanetu, sina Artura i sina Felixa III.
Dugo očekivani kraj rata doneo je neprijatne događaje. U selu je izbio nemir i opšta pobuna, 23. oktobra 1918. godine imanje je opljačkano od strane naoružane bande meštana. Alisu su pokušali da siluju, a decu pokušali da pretvore u taoce, srećom nisu uspeli. Dva dana kasnije u dvorac je stigao grof Pallavicini. U selu je zatekao haos, a u dvorcu paniku. Sazvao je zbor svih meštana i upozorio je sve one koji su nešto prisvojili da smesta vrate inače će biti strogo kažnjeni. Istovremeno je dodao da ako nekome nešto zaista treba da se se obrati njemu lično. Već idućeg dana mogla se videti stoka koja luta selom, a preko zidova Kaštela bacane su u park razne otuđene stvari. Četa vojnika iz Segedina i pripadnici narodne straže, sa nemačkim vojnicima pritekli su u pomoć i bandite odveli. Bandit koji je hteo da siluje Alisu, streljan je u parku ispred rumunske crkve. Obezbeđenje reda i mira preuzela je Narodna straža.
1919. godine – agrarna reforma u novoj državi znatno smanjuje veličinu poseda i označava početak agonije ečanskog imanja
U ovom periodu zabeležena je poseta regenta Aleksandra Karađorđevića, koji je u martu 1921. godine kroz Ečku proputovao u pratnji sa princezom Jelenom i sinovima Petar i Pavlom
Novi društveno ekonomski odnosi i državno uređenje negativno su uticali na stanje vlastelinstva, Alisa u dogovoru sa Felixom donosi odluku o davanju imanja pod zakup, ova odluka ostvarena je 1922. godine i vlastelinstvo je dato u zakup Zagrebačkoj banci, na osnovu najprihvatljivije ponude, koju su dali Franja Lovrenković i Dušan Ivković. Za upravnika imanja izabran je Josip Lovrenković, sin Franje Lovrenković, rezervni austrougarski oficir. Alisa je u Lovrenkoviću našla sve što joj je bilo potrebno, neophodnu potporu i snalažljivost za održavanje imanja, rodila se ljubav koja je krunisana brakom, koji je podržao i grof Artur Pallavicini, sada već bivši suprug Alisin, sa kojim je ostala u korektnim odnosima.
Razvodom braka, Alisa je isplatila Arturove dugove od 10 miliona dinara. Posed je upao u velike finansijske probleme i izlaze je morao tražiti u prodaji dela imanja, većinski vlasnik poseda ubrzo postaje Centro Banka Zagreb, sa kojom je Alisa imala potpisan ugovor o zakupu. Situacija je iz godine u godinu bila sve teža, poverenici banke koji su vodili računa o poslovanju imanja bahato su se ophodili prema grofičinoj imovini. Dugovi su rasli i sa takvim poslovanjem se dočekao početak II svetskog rata, za vreme kojeg su zaplenjene stvari i srušen jedan deo imanja. Bračni par Lovrenkovi izbegao je 1944. godine u Sjedinjene Američke Države.
Ulaskom ruskih jedinica u selo, dvorac je već bio napušten, kao i posle prethodnog velikog rata, oslobođenje je donelo prvo haos. Velelepni nekadašnjih veleposednika bio je poharan i opljačkan. Sreća u nesreći je da je ubrzo u prostorije Kaštela bila smeštena ruska komanda aerodroma Ečka.
Formiranjem nove socijalističke države, po ugledu na Sovjetski Savez, sve nekretnine koje su do tada bile u privatnom vlasništvu su nacionalizovane. Takva sudbina zadesila je i lepi dvorac porodice Lazar. Kaštel Ečka je postao društveno vlasništvo i dat je na korišćenje novoj jugoslovenskoj vojsci, koja je vodila računa o najvećem betonskom aerodromu u Evropi. Odlaskom vojske, prostorije počinju da koriste društvene organizacije. Ečka opet postaje deo kulturnih dešavanja. 1956. formirana je umetnička kolonija i Kaštel postaje stecište novih umetničkih ideja. U Kaštelu je boravilo preko hiljadu slikara iz zemlje i inostranstva među kojima su bili i stvarali: Milan Konjević, Peđa Milosavljević, Stojan Ćelić, Stojan Aralica, Petar Lubarda, Ivan Tabaković, Nedeljko Gvozdenović, Boško i Zoran Petrović. Od 1980. počinju redovno da dolaze i akvarelisti koji stvaraju brilijantnu zbirku od oko 700 eksponata umetnika iz čitavog sveta. U Kaštelu je snimano nekoliko filmova i Kaštel se upisuje u mapu lokaliteta svetske kinematokrafije.
Od važnih poseta Kaštelu, u XX veku, najviše pažnje je izazvala poseta Josipa Broza Tita 1958. godine. Sa državnom delegacijom drug Tito je bio u obilasku Zrenjaninu. Upriličio je dvočasovnu posetu ečanskom Kaštelu, gde je obišao nekadašnji porodični dom Lazarevih, i razgledao slike novoformirane ečanske galerije. Meštanima je poseta ostala u sećanju zbog toga što je selo dobilo asfaltni put od ulaza u selo do kapija Kaštela- prvi asfaltni put u Ečki.
Dvorcem 60-ih godina prošlog veka, upravlja ugostiteljska radna organizacija, unutar zidina imanja ponovo se formira lep park, obnavljaju se staze, postavljaju svetiljke i klupe. Pored dotadašnjih spomenika Mihalju Lazaru i Sv.Hubertusu , 1963 .godine postavlja se spomenik Devojka sa golubom – rad umetnice Tatjane Zarin, zatim još dva spomenika koji su kasnije uništeni i kojima se gubi svaki trag.
Zlatne godine ugostiteljstva u društvenoj svojini, Kaštel doživljava od 70-ih pa narednih dvadeset godina. Ečka se upisuje na mapu lovnih turističkih destinacija, organizuju se grupne posete lovaca iz zemlje i inostranstva i Kaštel opet postaje središte razvoja sela.
Poslednja decenija XX veka dovela je posed Kaštel do ponovnog ekonomskog kraha i ono u prvim godinama novog milenijuma postaje privatno vlasništvo.
Akcije ečanskog ugostiteljsko-turističkog preduzeća Kaštel 2005. godine našle su se na licitaciji na beogradskoj berzi, na kojoj je Univerzal Holding AD otkupio 87% akcija UTP Kaštel Ečka. Naredne godine počinje se sa rekonstrukcijom kompletnog objekta u želji da mu se povrati stari sjaj i obogati novim sadržajima.
Detaljno se pristupa projektu i vrlo pažljivo renovira stara zgrada dvorca i dograđuje se novi blok soba i uređuje prilaz Kaštelu i park.
Posed dalje preuzima Dr. Dušan Stupar koji nastavlja da investira u renoviranje dvorca. Zahvaljujući Dr. Stuparu, koji je bio strastveni istoričar i lovac, Kaštel je ponovo zasijao punim sjajem i opet postao rado posećena destinacija gostiju iz zemlje ali i iz inostranstva.
Dr Dušan Stupar rođen je 1947. godine u Krajišniku.
Od malena je gajio ljubav prema istoriji, pogotvo svoje zemlje, i doktorirao je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Prvu polovinu svog radnog veka je proveo u Državnoj bezbednosti Srbije tokom kojeg je predavao na Višoj školi unutrašnjih poslova i napisao više stručnih knjiga. Krajem 80tih godina napušta službu i započinje uspešnu poslovnu karijeru van zemlje baveći se pretežno trgovinom. Nakon penzije vraća se svojoj prvoj ljubavi – istoriji i u svoje slobodno vreme nastavlja da istražuje ranu istoriju teritorije Srbije i da ide redovno u lov. Voleo je da provodi vreme u Kaštelu gde je gostio mnogo uspešne privrednike i lovce.
Danas, Kaštel Ečka dvorac sa bogatom prošlošću, radi kao moderan ugostiteljski objekat i izgleda ovako zahvaljujući ljubavi, požrtvovanju i pažnji porodice Stupar.
Sadašnji vlasnik Kaštela Ečka je Luka Stupar, koji posed otkupljuje 2019. godine od svog oca Dušana i tada otpočinje novo poglavlje Kaštela. Luka okuplja mlađi tim ljudi sa novom energijom i idejama, koji čvrsto veruje u blistavu budućnost ovog predivnog mesta.