Zanimljivosti

Prošlost imanja Ečka, je vrlo bogata i zanimljiva.

Krase je i lepi i ružni istorijski i porodični događaji, kao i poznate ličnosti koje su ga posećivale.

Mnoge spletke, intrige, ubistva, pošasti, dvoboji, ljubavi, posete, balovi i proslave krase istoriju imanja. Svi ti događaji praćeni su velikim publicitetom diljem carevine i čitave Evrope.

Kaštelom Ečka, od osnivanja 1781.godine, do njegove nacinalizacije 1945.,vladale su četiri grofovske porodice  Lazar, Thurn Taxis, dHarnoncourt i Palavicini.                    

RAĐANJE I USPON DINASTIJE LAZAR OD EČKE

Na licitaciji u Beču 1. avgusta 1781.godine ečanski posed od 30.000 joha ili 17300 hektara u srcu banatske ravnice, u priobalju Begeja, kupio je trgovac stokom Lazar Lukač za 217.000 forinti i tada je počelo novo poglavlje u istoriji Ečke. Od tog dana počinje novo poglavlje u istoriji Ečke kojom je porodica Lazar valdala punih 160 godina.

 

 

Lazar Lukač, jermenin po poreklu, sin imućnog trgovca, koji je nakon očeve smrti nasledio obimne trgovačke poslove, bavio se uzgojem stoke i u to vreme snabdevao je carsku vojsku mesom.

Nastanio se 1782.godine sa suprugom Sibiliom i četvoricom sinova Janošem, Agoštonom, Mihaljem i Jozefom. Starosedelačkim porodicama Srba i Rumuna, pridodali su doseljenike Slovake, pa Bugare i Nemce. Ečka je brzo postala uzorno imanje, značajan proizvođač žitarica i rogate stoke. Roba je šajkama, preko Begeja i Tise, završavala u Pešti i Beču. Prosvećena spahijska porodica Lazar, počela je enormno da se bogati, ali i bila poštovana i omiljena kod ečanskih kmetova.

Rodonačelnik porodice Lazar iznenada umire 1793.godine, a nakon tri meseca i njegova supruga Sibila. Nasleđuje ga najstariji siJanoš , koji upravlja imanjem punih 16 godina, unapređuje ergelu konja koju je osnovao sa ocem, prvu u Banatu, sa 150 rasnih konja, otvara pivaru, piše pesme, zbog kojih ga, želeći da ga lično upozna, poziva i carica Marija Terezija ali on odbija njenu ponudu da ostane na dvoru.

Janoš je tragično nastradao 1809.godine braneći čast nepoznate devojke,a kako nije imao potomaka, ečanski posed nasledio je Agošton, drugi sin Lukačev.

         Smatrajući da tadašnji vlastelinski dvorac ne odgovara potrebama i ugledu ečanskog imanja, Agošton je 1816.godine doneo odluku o podizanju novog reprezentativnog zdanja Kaštela. U nameri da dođe do najboljih rešenja, odlazio je nekoliko puta u Beč i tako obezbeđivao neophodne stručnjake za gradnju koja je trajala skoro četiri godine.      

Kaštel je izgrađen u engleskom stilu.

Dvоrаc је оsnоvе izdužеnоg slоvа L sа glаvnim rеzidеnciјаlnim dеlоm оkrеnutim kа ulici i lоngitudinаlnim dvоrišnim trаktоm. Skrоmаn klаsicistički ukrаs svоdi sе nа prоfilаciје vеnаcа i kаpitеlа plitkih pilаstаrа kојi аrtikulišu vеrtikаlnu pоdеlu fаsаdе. Nа bоčnоm krilu, kојi sе prоtеžе u dubini pаrcеlе, nаlаzi sе ајnfоrt prоlаz iznаd kоgа sе uzdižе sprаtnа kulа sа pirаmidаlnim krоvоm. I frоnt i krilо imајu rеlаtivnо visоkе krоvоvе sа trоugаоnim krоvnim prоzоrimа.

Gradnja je završena 1820.godine, a tim povodom, 29. avgusta priređeno je svečano otavranje upriličeno velikim balom za preko 300 uglednih zvanica iz Južne Ugarske i Torontalske županije.

Organizaciju samog bala, dovođenje glavnog kuvara iz Beča, koji je kako se priča priredio buffet sto duže celih zidina imanja, kao i uređenje sela preuzela je Agštonova supruga, Elizabeta Lazar iz porodice Edelspacher. Zanimljivo je da su se muški potomci plemićke porodice Lazar uglavnom ženili devojkama iz nemačke plemićke porodice Edelspaher, kako bi porodična bogatstva bila sačuvana. 

…..U davna vremena važilo je geslo da ko nije prisustvovao na jednom od balova u ečanskom Kaštelu, taj nije bio plave krvi ….

Svečanost je započela bakljadom uz učešće skoro svih odraslih stanovnika Ečke i uglednih gostiju, među kojima je bio i najbogatiji vlastelin u Ugarskoj, čuveni grof Esterhazi.

Sutradan, rano ujutro, posle osvećenja prostorija, gosti su obišli „Kaštel“, diveći se njegovoj jedinstvenoj lepoti i umeću arhitekte. Posle svečanog ručka, priređen je lov za gospodu, a za njihove supruge i ostale gošće organizovana je vožnja gondoloma po Begeju. U okviru tradicionalnog ečanskog bala čarolija je lepršala grofovskim imanjem. Počev od divnih damskih toaleta i raskošnih uniformi, sve do raznobojne bengalske vatre koja je treperila celu noć duž mnogobrojnih staza u vrtu.

Trećeg dana svečanosti iznenađenje je priredio grof Esterhazi. U velikom salonu organizovao je koncert i najavio nastup „čuda od deteta“, tada devetogodišnjeg Franz Liszta, koji je stigao u Ečku kao član mnogobrojne pratnje poznatog grofa i trebalo je da iznenadi goste virtuoznim sviranjem na klaviru. Tako je i bilo. Već posle prvih akorda, u sali je nastao tajac. Nije prošlo mnogo vremena, a prisutni su shvatili da se u njihovoj sredini nalazi budući genije. A kada su prsti mladog Lista poslednji put dotakli dirke, salom je odjeknuo aplauz oduševljenja i divljenja. Svi su požurili da čestitaju dečaku i grofu Esterhaziju – opisuje spektakularan događaj u „Kaštelu“ Boris Pavlov, banatski hroničar.

Danas u prostorijama Kaštela se nalazi replika klavira sa originalnim delovima na kome je svirao Liszt davne 1820. godine

Tih godina ekonomska moć Ečke dostigla je vrhunac. Imanje Ečka važilo je za jedno od najprosperitetnijih poljoprivrednih imanja Južne Ugarske. Pored žitarica, voća i povrća, na tržišta širom Evrope plasirane su velike količine najkvalitetnijih rasada retkog drveća, a preko zime čak i povrće iz toplih leja. Čuveni dvorac postao je stecište ne samo visokih gostiju veleposednika iz cele Ugarske, već i poslovnih ljudi iz mnogih drugih zemalja. 

Agošton Lazar je izgradio velelpni Kaštel, preuredio imanje i dobro se snašao u upravljalju, ali se sve češće  razilazio sa mlađim bratom Mihaljom. Nezadovoljan testamentom, Mihalj nije uspeo da se nagodi sa Agoštonom. Surevnjivost među braćom dovela je do zategnutih odnosa, a kulminacija se pretvorila u tragediju. Decembra 1815. Mihalj je došao sa susednog imanja Lazarfelda i sa goničima oteo stado goveda koje je pripadalo Agoštonu. Ovaj je organizovao poteru, a jedan od naoružanih ljudi iz Ečke smrtno je ranio Mihalja. 

Grb porodice Agoštona Lazara

Agošton je uspeo ovaj gnusni čin da zataška. U znak sećanja na nemio događaj, kao opomenu budućim generacijama, u parku Ečke podigao je spomenik koji poziva Lazare da žive u slozi. 

Posle smrti Agoštona, posedom je upravljao njegov najstariji sin Sigesmund, general po činu, koji je iz braka sa 40 godina mlađom groficom Viktorinom Edelspaher  dobio ćerku Maria Annu. 

 

Sigesmund Lazar

Viktorina Edelspaher de Gyorok  Lazar Thurn Taxis

Posle njegove smrti (1870) Viktorina se preudala za bogatog i slavnog princa Maksimilijana Thurn Taxis, čiji su preci krajem 15. veka u Nemačkoj osnovali poštansku službu. Maksimilijan je takođe uspešno upravljao imanjem, dobio troje dece sa Viktorinom, ali posed je ipak nasledila Maria Anna, praunuka Lukač Lazara. 

Maksimilijana Thurn Taxis

 

 

                    

Kao bogata udavača, Maria Anna je birala  prosce i na kraju, na jednom balu u Beču, odlučila se za grofa Felix De la Fontaine dHarnoncourt , ađutanta prestolonaslednika Ferdinanda.m  Ispalo je da ovo nije baš bio idealan brak. Iako mu je rodila troje dece, Maria Anna je stalno bila predmet za podsmeh oholom grofu. Mučenički život ove mlade i lepe žene ugasio se u 26. godini. Njenim odlaskom 1893. nestao je poslednji potomak Lazarevih. 

Na slikama ispod su Maria Anna, grof Felix i njihova deca Maria Luiza, Felix II i Alisa

Oslobođen bračnih obaveza, grof je sve češće odlazio na putovanja. Iz lova širom Afrike i Indije vraćao se sa skupocenim trofejima. U velikom salonu „Kaštela“ otvorio je jednu od najčuvenijih zbirki urođeničkog oružja i životinja u ovom delu Evrope.

…Pored balova, koji su organizovani od strane grofovskih porodica, beleže se i druge zvanične, ali i nezvanične posete značajnih ličnosti kroz istoriju… 

Posle velike Mađarske buržoaske revolucije, već u trećoj godini vladavane 1852.godine, posetu Kaštelu Ečka, upriličio je i novi austrougarski car Franz Joseph I. Mladi sveren koji je bio u radnoj poseti Banatu upriličio je jednodnevni odmor u ečanskom Kaštelu. Na poziv Sigesmunda Lazara suveren dolazi u Ečku. Za tu priliku, Sigesmund je po cara poslao svoju svečano opremljenu kočiju –šestopreg, u  koje je upregao svojih šest najboljih konja. Posle svečanog dočeka, obilaska Kaštela i ručka, car je otišao u pratnji domaćina na ečanska jezera u lov na divlje patke. Događaj je u narodu zapamćen zbog dva detalja. Carev lov na barama i jezerima uslovio je, da  danas taj prostor nosi naziv – “Carska Bara”. A znajući za carevu posetu, Sigesmund je razveo jednosmernu struju, tj. osvetljenje u prostorije Kaštela, pa čak i u konjušnice i prostorije za poslugu.

LOV NA LISICE ZA FERDINANDA 

Najviše pažnje svetske javnosti privukle su lovne posete prestolonaslednika austrougarske krune Franz Ferdinanda , ečanskom Kaštelu u periodu od 1898. do 1901.godine. Zvanično su bile upriličene četiti posete koje je propratila evropska štampa, ali je bilo i inkongnito poseta o čemu svedoče porodični arhivi. Pored svog blještavila i sjaja, balova, svečanih ručkova i organizovanog lova dva detalja su kao intrige bile zapamćene u javnosti.

U čast prvog dolaska prestolonaslednika u Ečku, desno od ulaza u „Kaštel“, postavljen je kamen sa spomen-pločom. Kamen i danas stoji, a ploča je skinuta posle Prvog svetskog rata

Prva poseta se odnosila i na insinuacije dela evropske štampe, da predstolonaslednik dolazi u Ečku zbog ljubavnice. Naime intriga je nastala samo zbog jednog slova. Već se godinama pričalo da je predstolonaslednik u emotivnoj vezi sa građankom Sofijom Kotek (Sofi Chotek). 

Posle smrti svoje supruge 1883.godine, grof Harnoncourt je za nastojnicu ečanskog Kaštela, doveo bečku damu, Sofiju Kotak. Baš ta razlika u jednom slovu prezimena, uslovila je da nasojnica prestolonaslednikova ljubavnica i da zbog nje on dolazi u posetu Kaštelu.
Druga poseta 1899.godine, razrešila je dilemu ko je izabranica budućeg cara. Sofija Kotek je sa pretolonaslednikom došla u novembarske lovove, U nedelju, 05.novembra, visoki gost je prisustvovao nedeljnoj misi u ečanskoj crkvi, a posle toga je domaćin priredio svečani ručak i bal za mnogobrojne zvanice. Slučajno ili namerno, peštanski novinari su lansirali priču da su se Franz Ferdinand i Sofija Kotek venčali toga dana u ečanskoj crkvi.

U poslednjoj deceniji XIX veka veoma čest gost Kaštelu Ečka i grofu Harnoncourtu je bio knez Aleksandar Karađorđević, unuk Karađorđev, koji je vladao kneževinom Srbijom od 1842. do 1858.godine. Kao i mnogi, a dobar prijatelj groha Harnoncourta i on je dolazio u Kaštel da bi se provodio, išao u lov, prisustvovao svetkovinama, kulturnim događajima, vozio grofovom jahtom po Begeju. Njegova jedna od poseta 1896.godine trajno je upamćena po tome što je seoskom dobrovoljnom vatrogasnom društvu darova prelaznu zastavu koja i danas krasi njihove prostorije.

Još jedna novembarska, ali u XX veku, najviše pažnje je izazvala poseta Josipa Broza Tita. Sa državnom delegacijom predsednik Tito je bio u obilasku Zrenjaninu. Upriličio je dvočasovnu posetu ečanskom Kaštelu, gde je obišao nekadašnji porodični dom Lazarevih, i razgledao slike novoformirane ečanske galerije. Meštanima je poseta ostala u sećanju zbog toga što je selo dobilo asfaltni put od ulaza u selo do kapija Kaštela. Prvi asfaltni put u Ečki.

LJUBAVI, UBISTVA, DVOBOJI …

U istoriji Kaštela Ečka, zabeležena su četiri dvoboja koji su uticali na sudbinu poseda. Iako su ih vodili bivši oficiri, njihovi rezultati su krajnje nepovoljni. Motivi za iste su različiti: uvrede, prosidbe, povreda časti. Janoš Lazar je vodio jedan, a grof Felix Harnoncourt čak tri. Dva se izdvajaju međ njima.

Tokom čitavog XIX veka, na posedima banata vlasnici su pravili balove da bi pokazali svoju ekonomsku moć i svoj potencijal da pripadnu visokom društvu carevine. Juna meseca 1809.godine, održavao se bal na imanju Kišovih u Elemiru na kome je prisustvovao i Janoš Lazar.. Jedan od upriličenih događaja, su bile i konjske trke. Glavna nagrada za pobednika je bila, da na večernjem balu može da izabere bilo koju damu i plesom sa njom isti otvori. Pobednik galopske trke, poručnik bečkerečkog garnizona, na otvaranju bala, krene da isprosi damu za prvi ples. Prilazi lepotici, njenoj rodbini i vereniku, nakloni se da je zamoli, ali se naglo okrete i pruži ruku ka drugoj dami. U to doba, taj gest se smatrao za uvredu. Pošto se niko iz pratnje mlade dame nije snašao, poručniku priđe vlasnik ečanskog imanja, Janoš Lazar, skide rukavicu i udari šamar oficiru. To je značilo izazov za dvoboj, koji je odmah prihvaćen. U samo praskozorje sledećeg dana, u ataru Elemira održan je dvoboj sabljama. Gospođica koja je doživea uvredu predhodne večeri, želela je da spreči dvoboj. Krenula je karucama da traži dueliste po ataru. Kada ih je nakon dugog traganja ugledala, viknula je i taj njen krik je rešio duel. Na vrisak devojke, Janoš se okrenuo, u tom trenutku ga poručnik probode sabljom.

Grof Harnoncourt, bivši oficir i pasionirani lovac, borio se u tri dvoboja revolverima. Svi dvoboji su završeni nerešeno pošto su duelisti promašili. Najinteresantniji je motiv duela sa grofom Žingraijem (Anton Singray). Godine 1907. grof Žigraji se osmeli da zaprosi najstariju grofovu kćer, Mariju Lujzu. Gramzivi Felix, smatrao je prosca nedostojnim za zeta i odmah ga izazvao na dvoboj. Duel je prihvaćen i održan je u dvorištu budimpeštanske kasarne. O događaju je pisao i škotski list “Bystander” 20,novembra 1907,godine. Srećan kraj dvoboja da su objica promašili, ali kao epilog: sticajem okolnosti grof Žigraji se vremenom koja slede, preselio u Ameriku, oženio i postao priznati magnat čelika.

Sigesmund Lazar, unuk rodonačelnika imanja, umirovljeni general austrougarske vojske dugo je bio neženja. Za svoju izabranicu, odabrao je Viktorinu Edelspacher sa kojom se ženi 1862.godine.  Zanimljivo je da je četrdeset godina mlađa Viktorina, prihvatila brak. Iste godine, u znak zahvalnosti i ljubavi, Sigesmund svojoj izabranici počinje da gradi kao dar, rimokatoličku crkvu u selu. Za ukrašavanje crkve, vlastelin je doveo dvojcu slikara: Adolfa van der Vennea, sledbenika velikog Rubensa i Josipa Gojgnera, soboslikara iz Vršca. O svom trošku i radom parohijana, Sigesmund je sagradio crkvu za dve godine. Crkva Sv,Jovana Krstitelja 

 “Crkva ljubavi”, osveštana je 18. septembra 1864.godine a ktitor je od čanadskog biskupa Aleka von Bonaka dobio orden Sv,Đorđa – dar pape Pia IX. 

Filmska priča ljubavi mlade dvadesetogodišnje kontese, najstarije ćerke grofa Harnoncourta, Marije Lujze, otpočela je 1908. godine. Skandal je izbio kada je 05.novembra nestala iz roditeljskog doma. Otac je pomislio da je pobegla sa grofom Žigraijem i tražio je po Pešti. Ljubav mlade dame je pridobio njen profesor klavira Karl Karsten (Carl Carsten). Blagi, dobri, pažljivi, četrnaest godina stariji Karl, najviše vremena je provodio sa grofovom decom i rodi se ljubav. Mladi par je otišao za Beč odakle se javio grofu, tražeći deo nasledstva mlade kontese. Otac je nasledstvo osporavao, pa je okončano tek nakon četvorogodišnjeg suđenja. Koliko je skandal izazvao pažnje, svedoči I pisanje američkih novina. Njujorški list “New York Tribune” već 17. novembra objavljuje vest o begu mlade naslednice, kao I “Winchester news” dva dana kasnije. Marija Lujza i njen život bio je pun još velikih uzbuđenja, ali je ona svojoj prvoj ljubavi izrodila šestoro dece. I prošla sve bure XX veka sve do 1966. Godine. Umire I sahranjena je u Irskoj.